petak, 29. maj 1998.

STA (DA) SE RADI

http://www.titoville.com/

Pise: Branislav Milosevic

Slovenci, i to oni najmladji, iznenada "otkinuli" za Titom: dvojica studenata otvorili na Internetu Titov home page, preko kojeg Brozovi obozavaoci iz citavog sveta medjusobno razgovaraju. I Hrvati se uzeleli Broza: o 106. godisnjici Titovog rodjenja, osnovano je drustvo ciji je zadatak da Brozove posmrtne ostatke prebaci u rodni Kumrovec. Kako stvari stoje, "Kuca cveca" bi uskoro mogla uvenuti, odnosno promeniti namenu: blizi se, izgleda, cas radikalskog vojvode, koji je odavno imao neke planove s pokojnikom. Uostalom, niko se nije pretrgao da sacuva Titovu drzavu, sto bi se oko groba otimali.

Posle pobede demokratije u Rusiji, uoci godisnjice Lenjinove smrti, januara l992. godine, list "Sovjerseno sekretno", sto ce reci "Strogo poverljivo", objavio je vest da ce Lenjinovi posmrtni ostaci biti izmesteni iz mauzoleja u Kremlju i sahranjeni u Petrogradu, pored ostataka njegove majke, sto je bila i Lenjinova poslednja zelja. Narod je pohrlio iz citave Rusije, da jos jednom vidi velikog vodju i ucitelja. Pocele su da kruze fantasticne price o Lenjinu: u Sibiru su ljudi pricali da je Lenjin ziv i da stoji na vrhu jedne velike bandere, na sred Moskve, odakle budno prati sta se desava u celoj Rusiji. Cim primeti da neki ministar skrece s revolucionarnog puta, pozove ga k sebi i lepo opomene. Po jednoj drugoj narodnoj prici, Lenjin je upucao nekog seljaka, koji je vodio beskoristan zivot, ali ga je pre toga poucio sta treba da radi, pa cak i poljubio. Pricalo se i da se Lenjin samo pravi da lezi mrtav u mauzoleju: svako malo on ustane s odra, poseti nekog seljaka ili svrati u fabriku, pa cak i u Kremlj, da vidi sta se radi.

Istinabog, Tito nije dotle dogurao u narodnom predanju. Ovde, u Srbiji, odmah su utvrdili da je ojadio Srbe, zato sto je bio Hrvat, u rodnoj Hrvatskoj su mu zamerali sto se pravio Jugosloven. Slovenci, koji su prvi predlozili da se njegova smrt primi k znanju i, u to ime, ukine stafeta, kad vec ne moze on licno da je primi, ove godine su nosili Titovu stafetu, od Maribora do Pirana. Neki kazu da ima nekog vraga u onome "I posle Tita - Tito". Ocigledno.

Povratak Titovom kultu je jedan od najuputnijih znakova da su se posttitoisticka drustva, u sada vec novim drzavama njegovoga carstva, promenila znatno manje nego sto misle oni koji su uzeli na sebe zadatak da ih menjaju. Konkurs za Titovog naslednika, na primer, jos uvek je otvoren, a svenacionalni ziriji redom odbijaju nove kandidate, s obrazlozenjem da, medju njima, od velikog turbana, nigde hodze nema. Gotovo plebiscitarno uverenje da je blagostanje u drustvu u najtesnjoj vezi s postojanjem harizmatskog vladara, govori o mukotrpnom razvojnom putu koji vodi od podanika do slobodnih gradjana. Kad biste ovde, ne bilo primenjeno, organizovali jos jedan referendum, culi biste gromko DA, kao odgovor na pitanje da li nam je potreban novi, bolji i, dakako, srpski Tito, da bismo stali na zelenu granu.

Tito je, jednom recju, uloga koja trazi tumaca. U pozoristu posttitovskih senki i pricina, publika jos uvek misli da je njeno da bira samo glavnog glumca, a ne i komad u kojem ucestvuje. Dok tako bude mislila, sasvim je sigurno da je Tito ziv i gotovo je svejedno da li ce se praviti mrtav ovde ili u Kumrovcu.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /